Првјенац.
Блог првенац. Прорадио је у мени мајчински инстикт. Штагод то било, тренутно ме збуњује поменути инстикт као и нека врста "треме", јер сам дужна својим драгим фејсбук пријатељима огромну шољу "здравог разума" (звучим као Срећко Шоић). Скраћена верзија претходне реченице гласи - Моји "блогови" са фејса ће се наставити овде. Поред тога, не знам ни како ово функционише, али трудићу се да сазнам. Било како било, немам кочницу.
Са седамнаест година, усуђујем се да пришем о животу, а да исти нисам готово ни окусила. Усуђујем се, јер и са оволико мало година могу да мислим. Колико-толико. Са друге стране, неки сматрају да моја филозофија нема смисла и додељују ми разна имена, али ја сам ту. Не мрдам, нити ћу.
Никада се нисам уклапала у оскудан рам који нам намеће данашњица. Срећа за мене, невоља за друге. Нагласила сам да мислим својом главом, коментаришем шта сматрам да је вредно коментарисања али и живим свој живот. Нисам од оних који само причају, јер од приче, разуме се, немам неке користи. Пишем јер сам навикла да записујем све о чему размишљам, а објављујем због малог броја истомишљеника.
Седим испред ТВ-а у кући наших пријатеља, загледана у спектар јарких боја. Домаћин добро опази да сам се урнебесно сморила и понуди ми да чекирам његову библиотеку филмова. Филмоманијак у мени поскочи од среће, свестан да ће ова ноћ бити дужа него иначе. У том мору филмова, нашла сам светло на крају тунела. Одолела сам одличној забави коју ми нуде "Курсаџије" и зграбила "Свадбу Секе Алексић". Кхм, кхм. Флешбек. Место збивања- Србија. Велкам ту џангл, у слободном преводу. Испред куће у коју сам требала да уђем био је паркиран 'Пежо 206', а кућа "Вила Адамсових". Домаћин без зуба, али опет познати шмекер околине. Честа појава код нас. Немају леба да једу, љути на власт, а возе 'гузоњу' и купују све што понуди, драга нам, ружичаста телевизија. Осим тога, од петнаест хиљада укупног дохотка који уђе у ту кућу двадесет процената оде на кредит, који троше гласајући за свог фаборита у неком ријалитију. Беда, е.
Написаним не доводим у питање људскост, већ само стање духа житеља Србије.
Заправо ко сам ја да о томе уопште и говорим!?